Поводом великог празника Никољдана, када прослављамо Светог Николаја, архиепископа мириклијског чудотворца, који се обележава као најчешћа српска крсна слава, и када, по народној изреци "пола Србије слави, а пола иде у госте", упућујемо срдачне славске честитке свим свечарима, а свим читаоцима и пратиоцима доносимо пригодан текст, о обнови традиционалне прославе Никољдана у Тошином Бунару, месту чуда Светог Николе. 

Локалитет Тошин бунар у општини Нови Београд је везан за култ Светог Николе преко два века. Како би се адекватно обновио култ Светог Николе у Тошином бунару, који треба да има пре свега литургијску основу, донета је одлука да се светитељ прославља у параклису Светог Јована Златоустог који се налази у просторијама IV блока Студентског дома. Тим поводом је у параклис у Студентском дому 3. септембра ове године донета и славска житијна икона Светог Николе.

Наиме, улица Тошин бунар је названа по земунском трговцу и воскару Теодору Тоши Апостоловићу (1745-1810), који је ктитор храма Светог Архангела Гаврила у Земуну. Остарели српски добротвор је ослепео и у црквама се молио Светом Николи да му врати вид. Према предању, Свети Никола му се јавио у сну. Благословио је Тоши да са Бежанијске косе, на којој је Тоша имао винограде, пусти буре да се котрља и тамо где застане да ископа бунар и умива се водом. Тоша је учинио како је и сањао, а вода из бунара је заиста била лековита, и Тоша је прогледао. Земљиште са бунаром је завештао својој задужбини цркви Архангела Гаврила у Земуну, а ово предање је до данас сачувано у Бежанији и Земуну.

Бежанијски пут, којим се тада ишло из Земуна у Бежанију, постао је познат као улица Тошин бунар; назив улице је мењан само током Другог светског рата када су Немци улицу назвали Герингова. Комунистичка власт је срушила бунар са ђермом, а кафана која се налазила поред бунара названа је Џакарта по престоници Индонезије. Старији Земунци памте да се уз бунар некад одржавао првомајски уранак. Поред Тошиног бунара саграђен је данашњи Студентски град.

У духу комунистичке утопије, Нови Београд је био замишљен као "град светла, сунца и будућности". Блокови и улице ишпартани су на мочварном тлу и добијали су имена по - бројевима. Али тло на коме су никли солитери пре тога није била само пуста мочвара. Наметнута извештаченост није могла да се равна са стваралачком енергијом Божијег у човеку.

Студенти су '90-их година покренули иницијативу да се у комплексу Студентског града отвори параклис - мала црква. Архиепископија Београдско-карловачка је изнајмила простор некадашње телевизијске сале и освештала параклис Светог Јована Златоустог октобра 2007. године. Студенти су сагласни да су у овом малом простору доживели истинску православну заједницу. Параклис радо посећују и после дипломирања, а на Литургију долази и верни народ Новог Београда.

У параклису у Студентском дому данас служи јереј Игор Батес из цркве Архангела Гаврила из Земуна. Параклис Светог Јована Златоустог је основан на некадашњој црквеној земљи, коју је ктитор Тоша Апостоловић поклонио својој задужбини цркви Архангела Гаврила. Божијим провиђењем, управо је свештенство храма Архангела Гаврила данас одговорно за овај параклис.

Благословом јереја Игора Батеса житијна икона Светог Николе је стигла за почетак нове школске године. Према препоруци Министарства просвете прве две недеље септембра осмишљене као тематске како би се обновила нарушена васпитна улога школства у Србији. Такође, овим чином је обележено и три деценије факултета Академије СПЦ, у којој студенти изучавају живопис и рестаурацију.

Икона Светог Николе (70/75 cm) иконописана је по узору на стару српску икону. Поред допојасне фигуре Светог Николе у централном пољу, у околним пољима је осликано 16 минијатура, које приказују живот Светог Николе од рођења и школовања до упокојења у преноса моштију у Бари. Приказане су и две композиција "Свети Никола враћа вид Светом краљу Стефану Дечанском", која је била добро позната у старом српском сликарству и житијима.

Аутор: Стефан Вујчић, дипл. иконописац Академије СПЦ