Комеморација посвећена Дану сећања на жртве холокауста, геноцида и друге жртве у Другом светском рату, одржана је у суботу, 22. априла у 12 часова, на Спомен гробљу у Белановића рупи на Бежанијској коси.
Комеморативни скуп отпочео је заједничком молитвом коју је служио отац Андрија Вукчевић, парох бежанијске цркве Светог Ђорђа.
Комеморативном скупу се у име градске општине Нови Београд обратио председник општине Бојан Бован, први председник наше општине који се након дугог низа деценијског заборава поклонио сенима жртава у Белановића рупи.
Овогодишњу беседу држао је Владимир Илић, помоћник Министра унутрашњих послова, председник Градског одбора Покрета социјалиста, Новобеограђанин и члан пројектног тима "Култура сећања Новобеограђана".
Своје стихове посвећене жртвама овог стратишта говорио је песник Драган Хамовић, а Дечји хор "Хорић" под вођством проф. Марије Гаљевић по традицији, подарио нам је пригодан хорски програм.
Уводну реч дала је Волга Илић, председнице удружења:
"Ми смо оно што памтимо. Све што нисмо упамтили, то више не постоји. Отуда наша посвећеност култури сећања која нас је традиционално окупила и на овом месту страдња преко 8000 жртава нацистичке Немачке и геноцидне Неовисне државе Хрватске. Није случајно што се традиционално окупљамо на овом месту. Ово место страдања, ова Белановића рупа, учинило је да наша Бежанија није тек насељено место, географски појам, већ историјско место, место сећања и памћења, и место опомене - да се злочин не заборави.
Ми, присутни на овом комеморативном скупу, имамо привилегију спознаје друштвеног и цивилизацијског хода кроз време. Ми смо чувари сећања. Белановића рупа нас обавезује да страшно историјско искуство не препустимо мраку заборава, већ да се освестимо и покренемо обнову општих вредности: љубав, част, културу сећања, стваралаштво и надасве – хуманост. Историја нас позива да покажемо „умеће памћења“ и преузмемо личну одговорност за будућност наших потомака. Историја нас обавезује да испричамо велику причу о нашим прецима и страдању народа који је изнад свега ценио слободу. Жртве нас обавезују да овом месту вратимо достојанство, статус Спомен парка. Да их не заборавимо, да их по други пут заборавом не убијемо.
Ту људску и историјску обавезу с топлином, љубављу и родољубљем данас традиционално исказују
Удружење „Стара Бежанија“
Општина Нови Београд
Свештено братство при храму Светог Ђорђа у Бежанији
Удружење бораца НОР-а Нови Београд
Покрет социјалиста – Градски одбор Београд
Дечји хор „Хорић“ којим руководи Марија Гаљевић
Одред новобеоградских извиђача „Пантер“
НКПЈ - СКОЈ
Чланови партнерских организација у пројекту „Култура сећања Новобеограђана“
као и стални учесници програма на овом месту".
Беседа Владимира Илића насловљена је стиховима песника Ивана В. Лалића "ГЛАСОВИ МРТВИХ НИСУ МРТВИ ГЛАСОВИ":
"Постоје места која говоре више од сваке историје и сваке географије и сваке политике. То су места страшног људског страдања. Белановића рупа je такво место. Место страдања. Место сећања. О овом страшном, а вишеструко скрајнутом месту не треба ништа говорити.Треба до њега доћи, поклонити се сенима жртава монструозног злочина.Само ћутањем могу да се изразе човекова надубља осећања. Бол преживелих потомака. Не постоје речи, ни песме нема која може у себе да прими и опише патњу и смрт људи који су покопани овде без имена, опела, гробног обележја, крстаче, свеће. Они су и данас само број у збиру од преко 8000 бројева. Они су само жртве за многе сународнике с ове стране гроба – жртве на непознатој адреси. Ово је страшно збориште смрти усред града, по броју угашених живота веће од оних знаних, а на срећу будућих – сачуваних у колективном памћењу: Крагујевца, Краљева, Драгинца. Зато се на овом и о овом месту не сме ћутати. А ћуте власт, институције буџетског смера, „кровне“ борачке НВО (углавноим самозване). Још горе – другосрбијанци и евроунијатски творци уџбеничке историје нуде своје виђење.
О овом страшном месту, о Белановића рупи, мора се говорити, из дубине душе и ума, против оних чије памћење бледи. Против оних који подстичу на организован заборав, који траже да се одрекнемо својих мртвих, и оних који нам потиру прошлост да би овладали нашим животима. Против некакве будућности без традиције и прошлости. Али и против оних који се размећу празним речима, и лажним осећањима, који немају у себи дубину да истински схвате патњу 8.000 мученика уморених на најмонструознији начин, чија су тела бачена у Белановића рупу, и у црну рупу брисања сећања. А били су жртве само зато што су били Срби, Јевреји, Цигани.
О овом месту не смеју се изговорити речи о забараву и опроштају: „Опростити можда и можемо, заборавити не можемо“. Ми немамо право да опраштамо у име мртвих, поготово ако нису целим својим бићем спознали дубину патње уморених. Онима који су чинили зла - нацистичка Немачка, усташка геноцидна НДХ - не може се опростити, ни заборавити. Зло чине и њихови потомци који пишу европејску ревиозионистичку, скупштинску и уџбеничку историју заборава уз обнову нацифашистичке идеологије, симбола, усташких поклича.
Одбрана достојанста жртава људска нам је дужност. То је одбрана неба и земље. Небо изнад Доњег Срема, на некадашњем Сајму испуњено је патњом од нацифашистичког и усташког логора (сада - Старо сајмиште, а не логор Старо сајмиште), великомученика који су завршили свој живот страшном смрћу. Једнога дана кад количина те патње постане превелика, оне патње које проузрокује људско биће и зло у човеку – нестаће и неба и земље. А близу смо те тачке. Данас, када нам се чини да Други светски рат није завршен, сећања на њихове смрти потребнија је нама, живима, него мртвима да бисмо се чували лажног говора и зла у себи, да бисмо сачували своје људско достојанство.
Да сачувамо небо и земљу која је опстала, упркос свему. Да се зло не заборави. Ко заборави, поновиће му се. Зато је за чуваре сећања одбрана овог места страдања је одбрана живота на капијама будућности. Мученичке смрти преко 8000 наших предака само на овом месту морају бити уклесане у људско памћење. То је мала, али једина правда за њих. За нас, то је одбрана образа, имена, части и постојања. Ми, чувари сећања, трудимо се да будемо кисеоник живота, сећања и памћења. А сећање припада живима, онима који осећају. Наши мртви, наизглед изгледају далеки, јер их је мученичка смрт таквим учинила – они нам и поред тога нама припадају.
Ако хоћемо да се злочин заокружен на овом месту не понови не само овде, већ и у свету, морамо прихватити изазов управо пред усамљеном каменом пирамидом изнад страшног места полеглих, затрављених и заборављених хумки, а било их је, кажу, 75. Рањена запуштена ледина и шипражје једини су видљиви сведоци. Ову камену пирамидду поставила је борачка организација 1951. године, на срећу. Да, Удружење бораца и Удружење „Стара Бежанија“ поставили су и додатну таблу са основним подацима о жртвама и стратишту. То је само мали подсетник, опомена, скица за сећање, оријентир на вратници сећања.
Поносно стојим поред овог спомен обележја. Ово је Камени подсетник да смо ми, живи, вратари сећања које обликују и обавештавају гласови мртвих. На жалост, ово је једина видљива опомена да Белановића рупа постоји.
Ми, овде окупљени, чувари смо дрвета живота. Чувамо дрво живота које ће давати кисеоник рођенима и нерођенима, заштитницима будућности.Чувари смо сећања, лучоноше памћења.
Зато апелујемо да уређење Спомен парка Белановића рупа треба да буде оса сећања и памћење која враћа достојанство мртвима и образ нама, живима. А можемо. Још нас има. Ми смо доследни, истрајни чувари сећања.
Ми више нисмо сами, све смо бројнији и јачи захваљујући удруженим снагама патриотских удружења:
Удружење бораца НОР-а Нови Београд,
Удружење „Стара Бежанија“,
Покрет социјалиста,
СКОЈ, Нова комунистичка партија,
Београдски форум за свет равноправних,
Клуб генерала и адмирала,
Удружење војних пензионера Србије,
Друштво српских домаћина,
Центар Руског географског друштва у Србији.
Снага културе сећања су млади који су са нама у пројекту „Култура сећања Новобеограђана“: Одреди извиђача „Пантер“, "Бежанијски илегалци", Креативна учионица „Борац“.
Издигли смо се изнад формалних комеморација. Ми делујемо.
Памтимо и преносимо следеће историјске чињенице:
Почетком маја 1942. године, док је акција уништења јеврејских затвореника била при крају, логор на Сајмишту добио је ново име: „Прихватни логор Земун“ (који је тада припадао територији НДХ) и нову функцију и од 4. маја 1942, ту су почели да пристижу заточеници са територије окупиране Србије и НДХ, предвиђени за присилни рад у логоре у Трећем рајху. Овај логор је постао централни немачки логор на простору Југославије. Само током 1942. године у овом логору мучено је и убијено нових 4.263 заточеника. Зато су у марту 1943. године злочиначке власти решење пронашле у покопу у Белановића рупи. Ту су сахрањивани и лешеви које је из НДХ донела река Сава. А носила их је у великом броју, толико да су зауставили проток крваве Саве од Јасеновца и Градишке. Отуда су редовно допловљавале изобличене људске пошиљке са грозном поруком:„Месо за Бајлонијеву пијацу“. После ослобођења Београда, у новембру 1944. године лешева беше толико да су тела начинила чеп код срушеног савског моста. Потомци треба да знају да су у новембру 1944. године ослободиоци разбијали минама тај чеп од људских тела, потискивали их низ воду, сахрањивали овде, у Белановића рупи или на Ратном острву. То су непобитне историјске чињенице.
Зато са овог места поручујемо да Белановића рупа мора да добије своје достојно место, да буде уређени Спомен парк, да буде један од подсетника на велики злочин који се десио. Наша је људска обавеза да из деценијске таме осветлимо њихова имена, да заборавом не убијамо по други пут преко 8.000 прекинутих животних прича, снова, љубави и надања. Заборавом би жртве биле убијене по други пут, и то заувек.
Зато памтимо.
Памтимо и Белановића рупу с великим разлогом, јер, ко заборави – поновиће му се".
НЕКА ЈЕ ВЕЧНИ ПОКОЈ И ВЕЧНА СЛАВА СВИМ ЖРТВАМА
КОЈЕ ОВДЕ ПОЧИВАЈУ.
